„И ми ђака за Петницу имамо“ 😊
Први пут наша школа имала је полазника у Петници. Наш ученик трећег разреда, смера Електротехничар рачунара, Ненад Јоцић учествовао је на општинском и регионалном такмичењу из математике, на такмичењу из програмирања и провео је шест дана у Петници где је проширио своја знања из области програмирања.
Одакле уопште идеја да се пријавиш за Петницу?
Искрено, нисам знао какав је то центар. Педагог ме је позвала и питала ме хоћу ли ићи у Петницу. Питао сам је шта је то и тако је све почело. Објаснила ми је да је то центар где иду талентованији ученици, мотивисани за напредовање, истраживање, ја сам касније и сам читао и допало ми се. Математика, физика, астрологија, биомедицина, дизајн, рачунарство, само су неке од области којима се можете бавити у Петници.
Каква је процедура била даље?
Након што сам сам истражио, на форумима сам доста читао и свидело ми се, попунио сам пријаву, требало је написати и аутобиографију и мотивационо писмо. Требало је и три наставника да пошаљу своја запажања о мени, заједно смо педагог и ја одлучили да то буде професорка српског, професор математике и професор програмирања. Онда је уследило чекање. Они пажљиво проучавају сваки податак и ако процене да им одговарате, позивају вас. Морам да признам да нисам превише очекивао, био сам скептичан, шта ћу ја тамо радити, како ће то све изгледати. Ипак сам сваког дана проверавао мејлове, али баш тог четвртка нисам. Поново је педагог била мој гласоноша. Е онда је уследила бојазан када сам видео ко је са мном у групи. То су били ученици из ИТ гимназија, углавном специјализована одељења београдских школа и само ја из Техничке школе из Велике Плане. Онда је уследила организација око одласка, плаћање...
Ко је финансирао твој боравак у Петници?
Школа/Општина је платила све трошкове мог боравка тамо.
Откуда баш област програмирања?
То је оно што ме интересује од малена, пре средње школе сам сам учио, правио програме и када сам попуњавао пријаву и истакао сам да ме та област највише интересује, да њу најбоље познајем (бар сам тако мислио, смех) и да имам највише искуства са информатиком. Међутим, када су уследила предавања, схватио сам колико мало знам, можда сам знао 25% чињеница, исто толико ми је било познато, али 50% сам први пут чуо. Предавања су била интезивна, сваког јутра је у 8 и 45 био састанак и онда предавања по сат времена до 23 часа увече, са паузама од по сат времена за доручак, ручак и вечеру. Десет сати, дефинитивно ефективног рада, ни један секунд није изгубљен, нити узалуд протраћен. У току тог једног предавања предавач би прешао презентацију од око 70 страна. Могли смо да питамо шта нас интересује, али није било простора за неке шире дискусије. У овом првом делу имали смо углавном предавања, а очекујем да ме позову и у летњи камп, када ћемо се више бавити практичним радом. За то тек треба да правим пројекат, који треба да задовољи критеријуме да би ме позвали. Имам неку идеју шта би то могло бити, видећемо.
Какви су предавачи? Колико се предавања разликују од ових у школи?
Предавачи су изузетни, занимљиво је да су они тек неку годину старији од мене, један је чак био моје годиште. Али смо их толико уважавали, без обзира на малу разлику у годинама. Занимљиво је да имамо иста интересовања, разумемо се, нема јаза генерације. Ни речи није било о некаквој сујети, љубомори. Знају више од нас и ми ћемо то поштовати. Разликују се предавања доста од класичних у школи. То су потврдиле и колеге из специјализованих школа, они по цео дан имају програмирање, па су неке ствари чули први пут овде. Мени је посебно драгоцено било што сада нешто чујем, до чега сам раније сам тешком муком долазио. Поготово што сам све читао на енглеском, а сада први пут све то чујем уживо на српском језику, а да има смисла, невероватно. Јер се ја од седмог разреда бавим програмирањем, у средњој школи ми није било тешко, јер сам све то већином знао, познавао сам те концепте, али сада ово што сам чуо у Петници је сасвим нека друга прича. На крају дана имали смо израду семинарског рада. Први дан је започео „квизом незнања“. Имали смо 6 задатака, максимално 30 поена, наш максимум је био 13. Идеја је била изгледа да нам покажу колико не знамо и порука да ћемо за 6 дана много научити, јер смо кроз предавања прошли сва та питања. Онда смо имали „незадаци и дискусију“ ту смо добили неколико листова папира на којима смо писали задатке. Имало је 4 задатка, од којих сваки носи неку поуку. Задатак је био да се направи алгоритам, односно како би ми нешто направили. То су били задаци програмирања апарата за кафу, робота који везује пертле… Даља предавања била су: алгоритми и структуре, дигитална електроника, рачунарске мреже, базе, програмирање музике... Најстрашније искуство ми је био интервју на крају. Трајао је пола сата, све су ме испитали, шта сам све до сада радио, причао сам о пројектима које сам радио до сада, о свом највећем пројекту. Пројекат који се састоји из превише делова, за који су испитивали сваки могући детаљ, и питали зашто тако. А пошто је имало и плаћање у том пројекту крипто валутама, то је била прича за себе. Испитивали су ме зашто она, како ради, и још многа друга питања на која сам ја давао само половичне одговоре јер нисам превише истражио како бих знао како и шта. Подстакли су ме да ето ту могу мало више да истражујем. Тема мог семинарског била је од троугла до Ларе Крофт, односно како 3д објекат видимо на 2д екрану. Мој ментор је био 2002. годиште, он је студент. Најзанимљивије ми је било завршно предавање – од проблема до патента, где нам је предавач говорио о патенту који је поставио, на који начин ће га покренути. А на све то да додам да је још увек студент. Врло је очаравајуће када имате прилику да слушате неког ко је радио на највећим могућим пројектима. У једном тренутку извесни господин Глишић нам је предавао. Предавач који је био најстарији. Претражили смо мало о њему и сазнали да је радио у свакој могућој великој фирми и то на највишим позицијама.
Како изгледа друштвени живот у Петници? Да ли је ово било први пут да одеш негде сам са потпуно непознатим људима? Колико си друштвен, комуникативан у таквим условима?
Са потпуно непознатим људима – да. Мада, ја волим да експериментишем, могу да се уклопим, занимљиво ми је и креативно, у тој групи можемо да стварамо, заједничким снагама много више, него појединачно. Собе су биле четворокреветне, мада нас је увек било више од четворо у соби, смех. Хигијена је била беспрекорна. Било је времена за дружење, тачније спавања није било. Комплекс зграда је такав да постоји простор где спавамо, где су предавања, лабораторије, библиотека и менза уз коју је одмах кафић где смо одлазили на пиће и евентуално да докупимо нешто од хране, јер храна у Петници није била толико лоша, али није била ни преукусна.
Да ли би и другима препоручио Петницу?
Апсолутно, једно предивно искуство је у питању. Питали сте ме да ли се може бити продуктиван после поноћи, јер смо углавном те семинарске радили тада, уз мало сна...може, ако желиш да сазнајеш, да напредујеш и тек како може. Ми нисмо тамо ништа морали, нико нас не би казнио ако се рад не заврши, ако се не слуша пажљиво, али ми смо једноставно тако хтели, поштовали смо рокове, имали смо вољу, јер су задаци заиста били креативни. Хтели смо да добијемо повратну информацију о свом раду.
----------
Интервју урадила наставница српског језика и књижевности,