(Написао Горан Рајковић, теолог, наставник Верске наставе)

Када си дошао, Светитељу Саво, најпре си твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, засадио си у духовном рају најсветију твоју децу, јер си учитељ пута који води у живот.

Драги ученици, наставници, руководиоци школе и драга браћо и сестре, велика ми је част и задовољство да говорим о најузвишенијем и најчувенијем принцу српског народа – Светом Сави.

Принцу који је направио један од најчудеснијих избора у историји човечанства. Принчев избор у том тренутку није био схваћен ни од најмудријих људи у његовом окружењу. Оставити двор и повући се у самачки манастирски живот избор је који мали број људи разуме и у данашњици. Начинивши тај необични избор у својој младости и определивши се да његово пиће буде једина истинска жива вода коју једино може дати Христос Бог наш, принц Растко постао је Свети Сава. Да ли је могуће замислити Саву без одрицања Растковог? Има ли Србије и Срба без страховите жртве и одрицања светог Лазара и косовских јунака? Наравно да нема. Можемо ми отићи са Балкана, са српских земаља и подизати децу по острвима путем светских океана, али нас порука српског Православља, традиције, језика и културе никада неће, нити може напустити, па и наш духовни отац, Свети Сава. А Свети Сава је један од оних ретких људи у историји човечанства пред којим кад се застане просто се занеми, остане се без даха. Савина величина је толика да је немогуће сагледати земаљским очима или описати нашим речима. Зато нас он неуморно чека на вратима Раја и ако нас препозна као своје, пустиће нас унутра.

Овоземаљско деловање Светог Саве обухвата обнову Хиландара, оснивање Српске Православне Цркве, утемељење српске просвете и културе па самим тим и нашег идентитета и државности. Свети Сава је, можемо то слободно рећи, Отац нашег језика, вере и свести јер га славе наши ђаци у школама по српским земљама и у дијаспори широм света. Овај највећи појединац, стуб културне и моралне свести одредио је крст којим се крстимо, језик којим говоримо, писмо којим пишемо, пут којим идемо. Тај пут и тај језик и то писмо и тај крст који су старији више од 8 векова, нису изван нас, него у нама, и не можемо их изгубити ако не изгубимо себе и своје унутрашње једро. Савин прах је у нама и између нас. Његовим крвним судовима повезани смо у једно светосавско биће. Tакво повезивање у Светосавље јесте жртвовање себе другима, док савремени човек хоће уживања. Све је мање кадар за жртву, за опште и своје истинско добро.

Но, ја сам хтео да искористим ову прилику да проговорим о смислу Савине поруке у контексту нашег специфичног времена и места. Шта је дакле смисао Савин за нас израслих из културе усменог предања, нас жртве, понете сада набујалом реком неолибералног глобализма. Идеологијама које за заједнички именитељ имају брисање народне и вајање свести у поданичку. Ево шта каже наш песник, Милош Црњански: “Дошле су нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд. Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви који пружају руке!“ То је живот без Бога. А живот без васкрслог Господа је брука и срамота. То је плес са мртвима, то је долина смрти, учи нас највећи после Светог Саве – свети владика Николај. Добро запамтимо: У свету без Бога нема радости!

Има нешто вечно што сви непријатељи српског народа не могу да униште; има нешто бесмртно што никакви непријатељи српског рода не могу да сатру и у гроб сатерају. Све су рушили али је царство Светог Саве неразориво и наразрушиво. Које је то царство, шта је он то основао трајније него његов отац Стефан Немања – свети Симеон Мироточиви, него његов свети брат - краљ Симон Стефан Првовенчани? Основао је Цркву Српску, донео је духовно царство које никакви непријатељи рода српског уништити не могу. Они могу да униште Србе појединце, али Цркву Христову никада.

Оно што је Свети Сава вечно дао свакоме србину то је, да треба прво осветити себе, душу своју очистити од сваке прљавштине, живети по Јеванђељу молећи се Богу, постећи, чинећи свако јеванђелко добро дело. Пази душа ти је једанпут дата у овоме свету. Она је вечна у теби, ма какав ти био. Када је Свети Сава основао школу имао је за циљ свету школу у којој се даје истинска просвета. Истинска просвета је она која научи човека вечном животу, која показује човеку да је овај наш земаљски живот људски кратак и дат човеку да њиме стекне живот вечни и бесмртни. Човек је овде у пролазу, он је овде у основној школи, а тамо је главна школа, тамо су универзитети на небесима. Тој светој просвети учи нас само Син Божји, Исус Христос као и Његова Црква. Узалуд сав труд око учења без труда око чистоте вере и живота. Небески свет се не открива ученоме, то добро запамтимо, него чистоме, док лажна савремена просвећеност удаљује нас од истинске Светлости, која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1. 9) и не приближава нас к Њему. Ми хришћани знамо да је Светлост знање, а не знање Светлост. У томе је цела поента!

Опрости нам свети оче Саво... Плачи над српском земљом, немој се утешити док нас несрећне Србе не опаметиш и не поведеш путем Христовим. Гле, ми старији, ми смо криви за ову јадну децу, ми смо им припремили безбожну школу. Нема просвете без Христа, без Бога, а европска и светска школа хоће да човек уради све сам, без Бога, и да уреди свет исто без Бога. Видимо да над свима нама виси сада страшан мач, над целим светом. Ко је сигуран за свој телесни живот, за живот своје деце сутра, прекосутра. Због тога поверимо своју децу и своје ближње Господу Христу и Светом Сави. Зато ове невоље и ове несреће погађају све народе свих континената. Ова садашња пошаст звана - корона вирус, управо убира плодове такве безбожне школе, а знамо да није безопасан и да односи људске животе. Оно што је још горе а то је да неки центри моћи производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус) и тако доводи човека у безнадежно стање где каже: Ја сам потпуно заштићен тек онда када сам саам и када нисам са другима, што је потпуно у супротности са хришћанством и помоћи према својим ближњима. Али, не бојмо се, све је то победио наш Господ Исус Христос и дао нам небеске вакцине као оружје да се боримо и победимо: Свету Литургију, пост, молитву, покајање и Свето Причешће. Овде је неопходно имати веру и стрпљење, тако да ћемо у овим тешким годинама у које смо ушли давати испите вере. Пред нама је време огња, а оно ће показати ко је од сламе а ко од гвожђа. А веру имати значи – не видети ружне ствари око себе, већ говорити: “Сада је овако, а касније ћу угледати прекрасни врт!“ Треба да верујеш да ћеш после тегобног хода кроз ужарену пустињу стићи до оазе са прекрасним пејзажом и водом, и до врта душевног мира. Вера је заиста неопходна човеку. Пре свега, зато што бол неће имати последњу реч у твом животу. Затим, зато што је души неопходна љубав, јер када човек воли, онда он осећа бол на другачији начин.

Семе јеванђелско које је Свети Сава посејао у српском роду ниче и данас; сеје он и сада, сеје с неба кроз своје молитве, сеје заједно са свима Светитељима. Само за њим и српском роду и Светој Србији осигуран је Вечни Живот, не само у овоме свету него и у Царству Небеском.

Ако чак и многи великодостојници, па и они који себе називају просветитељи, изневере Православље, па останеш сам на светосавском путу – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве, Свети Сава. А са њим – сва Света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. Радуј се што је тако! Јер је главно: „да нас Свети Сава не напусти.“ Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито у нашој историји од почетка до данас.

Свети оче Саво, опрости и помози; не престај молити се за мале школарце твоје, али и нама старијима опрости све тешке и страшне грехе; опамети нас, уразуми нас, врати нас на пут светосавски, и да сви идемо за тобом ка чудесном Господу, Творцу неба и земље, и уђемо у Његово Царство и тамо га вечно славимо, јер ми смо древни хришћански народ, и зато будимо поносни и достојанствени, који је кроз крштење и светосавску просвету постао део културе свецелог хришћанског света.

Хвала Вам и нека је свима срећан и благословен празник Светог Саве!