1. Предлог за е-књигу коју можете да прочитате у слободно време: Момо Капор,
Најбоље године и друге приче (линк испод текста)
Момо Капор (1937-2010) је један од значајнијих београдских и српских приповедача, који је упловио
у књижевне воде шездесетих година 20 века.

Пре него што се упустио у сликање речима, студирао
је сликарство на Ликовној академији у Београду, у класи професора и сликара Недељка
Гвозденовића. Објавио је више од педесет књига - романа приповедака, путописа, драма и есеја, а
оно што је карактеристично за његов опус је то да је своја дела сам илустровао.
По његовим књигама је снимљено неколико филмова, од којих је најупечатњивији, „Уна“, са Соњом
Савић и Радетом Шербеџијом, у главним улогама.
Приповетке Моме Капора чине посебан део његовог стваралаштва, који читаоца оставља без даха
вештим комбиновањем догађаја и личности које учествују у њима. Јасним и једноставним стилом
умео је да исплете чудесне приче од, на изглед, најобичнијих догађаја. Претварао је јаву у сан,
случајност у судбину. Због тога вам топло препоручујем „Најбоље године и друге приче“ и у збирци,
предивну, обично - необичну причу „Кинотека у три“.
http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx


2. Предлог за позоришне представе које можете гледати: Душан
Ковачевић,Професионалац и Свети Георгије убива аждаху
„Душан Ковачевић је савремени српски комедиограф чије драме, ТВ адаптације и филмови по
његовим текстовима уживају огромну популарност у Србији, а неки од његових наслова познати су
и у другим земљама. У драмској књижевности Ковачевић се појавио са две радио драме, а већ прве
његове комедије, настале као студентски радови на Академији драмских уметности постале су
култне и годинама игране представе Маратонци трче почасни круг (1972) и Радован Трећи (1973).
Током осамдесетих година Ковачевић је био две године професор на академији коју је завршио, а
потом је био један од оснивача и дуго година уметнички директор „Звездара театра“. Остављајући
рад на телевизијским жанровима, Ковачевић се усредсређује на своје комедије, адаптације и
филмове по њима. Тако настају бројне комедије Лимунација на селу (1978), Сабирни
центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1986), Клаустрофобична
комедија (1987), Професионалац (1990).“ (Дејан Ајдачић, Библиотека српске културе, 2007.г.)
Професионалац представља образац карактеристичан за готово сва Ковачевићева дела. Радња је
смештена у конкретан, реалан оквир збивања, заснованих на причи о тајним досијеима, који су
вечита тема на нашим просторима. Друга карактеристика је универзалност, алегоријска прича о
општим, вечним темама, које нису везане за конкретан простор и време. Професионалац је
једночинка са четири драмска лика, чија је тема смена власти и последица те промене на друштво
и појединца.

„Професионалац“ приказује стање друштва после успона Слободана Милошевића,
супротстављајући судбине, новопостављеног уредника издавачког предузећа, Теодора Краја и
пензионисаног полицајац Луке Лабана. Тејин досије (који Лабан годинама прикупља) преправљен
је у приче подељене у четири књиге: Беседе о, Приче из изгубљеног завичаја, Мале градске приче,
Сусрети и разговори. На крају драме, Лабан открива да је целокупан њихов разговор снимљен
магнетофоном. Њега ће Теја касније откуцати, и претворити у Тужну комедију по Луки, како гласи
поднаслов Професионалца.
Премијера Професионалца је одржана у јануару 1990 године у Звездара театру у режији Душана
Ковачевића. Главне улоге су поверене Богдану Диклићу (Теодор Крај), Данилу Стојковићу (Лука
Лабан), Неди Арнерић ( Тејина секретарица) и Вањи Јанкетић (један сасвим нормалан лудак).
https://www.youtube.com/watch?v=-d2Awj6qL94
„Ковачевић о својој драми „Свети Георгије убива аждаху“ говори као о антиратној причи
и врсти опомене, док је у жанровском погледу дело најчешће одређивано као мелодрама. У основи
приче је анегдота коју је аутор чуо од свог деде, а прича говори о трагедији која је задесила само
једно село. Ради се о селу Мрђеновцу код Шапца, које је сведено на само седамнаест људи, јер су
мобилисани и шкартови, тј. људи неспособни за рад. Ковачевић за време комунистичког режима
пише о Првом светском рату, који је везан за национални идентитет Срба. Такав поступак водио је
бројним комликацијама, па чак и индиректном забрањивању представе због обележја монархије,
која су носили војници у представи. Чини се да универзалност теме и начин интерпретација неких
дубоко укорењених стереотипа у српској култури, ову драму доводи у стални сукоб с центрима
моћи. Мото драме, узет из Знакова поред пута Ива Андрића назначава дубоку трагичност и
озбиљност, која чини отклон од комедија на које смо навикли када је Душан Ковачевић у питању:
Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад
више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини. „ (Биљана Ћирић,
Интерпретација националних идеологема у драми Свети Георгије убива аждаху Душана
Ковачевића)
Премијера је изведена у октобру 2013.г, у Атељеу 212
Текст: Дусан Ковачевић
Режија: Љубомир Муци Драшкић
Улоге: Бојан Жировић, Бранислав Трифуновић, Гордан Кичић, Софија Јуричан, Дара Џокић и други
https://www.youtube.com/watch?v=h55LAunzj9k

3. Предлог за филмове које можете гледати ове недеље: Маратонци трче почасни круг
и Ко то тамо пева
Маратонци трче почасни круг је један од најпопуларнијих филмова српске
кинематографије свих времена. Комад по коме је снимљен филм, Ковачевић је написао још као
студент драматургије, у својој двадесет четвртој години и замишљен је као трагедија која озбиљно
критикује друштво. Непосредни повод за настанак ове врхунске драме био је тренутак када је аутор,
из потпуно непознатих разлога, изгубио стипендију за школовање, те је тако, уплашен за сопствену

егзистенцију и налазећи начине за преживљавање, створио антологијско дело српске књижевности
модерног доба.
Ковачевић је 20 година раније предвидео распад Југославије и ситуацију која ће настати између
бивших република данас непостојеће државе, приказујући у лику Пантелије Топаловића, Јосипа
Броза, а у борби чланова породице за његово наслеђе, републике које су се међусобно
сукобљавале у крвавим ратовима, предвођене лудилом својих политичких вођа.
Породица Топаловић, која се бави погребном делатношђу (гробари) је симбол оних који су на
власти и који редом сахрањују, случајно или намерно, све који не припадају њиховом клану, јасно
показује стање у друштву које уништава све што је напредно, највеће људске квалитете и знања.
Радњу овог дела сместио је у доба Краљевине Југославије, почињући филм сценом из Марсељског
атентата на Александра I Карађорђевића и тако успео да избегне цензуру, а уједно да својеврсном
сатиром насмеје гледаоце.
Сценарио Душан Ковачевић
Режија Слободан Шијан
Главне улоге Богдан Диклић, Данило Стојковић, Павле Вуисић, Мија Алексић, Јелисавета Саблић,
Бора Тодоровић, Мића Томић
Година 1982
Држава СФРЈ
Језик Српскохрватски

https://www.youtube.com/watch?v=-t02S5mqfgA
Филм Ко то тамо пева настао је у бурним осамдесетим, које је обележила експанзија културног
и уметничког стваралаштва још постојеће Југославије. Почетак деценије обележева смрт
најзначајнијег човека нације, Јосипа Броза Тита, после које ништа више неће бити исто у земљи која
је пре почетка распадања достигла можда највећи домет у својој уметности. Један од тих
уметничких врхунаца представља и филм „Ко то тамо пева“. Генијалан текст Душана Ковачевића
овековечио је на филмској траци припадник Новог таласа тзв. Чешке школе, Слободан Шијан.
Филм је инспирисан историјском чињеницом, да је дан уочи Хитлеровог напада на Југославију, 5
априла 1941 године, за Београд кренуо аутобус са групом путника, од којих свако имао неодложне
разлоге да стигне у престоницу. У том, најблаже речено, чудном аутобусу којим управља помало
ретардирани син власника фирме „Крстић и синови“, нашла се плејада невероватних ликова која је
„ слика и прилика нас и наших нарави, менталитета и неорганизованости, склоности превари и
импровизацији, инату и безграничној глупости, општег расула и јавашлука.”
Премијера је одржана у Београду, у јануару 1980 године.
Сценарио: Синиша Ковачевић.

Режисер: Слободан Шијан
Главне улоге: Павле Вуисић, Драган Николић, Данило Стојковић, Неда Арнерић, Славко Штимац...
https://www.youtube.com/watch?v=NTXDA2v3V08